|
Šta pokazuje deficit u robnoj razmeni sa svetom od 3,5 milijarde dolara za jedanaest meseci? |
| |
Brana za izvoz
U MAP-u, stručnoj publikaciji Instituta ekonomskih nauka, izneti su zanimljivi podaci iz ankete koju je Mark-plan sproveo između 150 privrednika iz cele Srbije. Na pitanje šta je glavna prepreka za izvoz njihovih proizvoda samo 13 odsto je odgovorilo da je to nerealan kurs dinara. Čak 60 odsto pošteno je priznalo da nemaju šta konkurentno da izvoze na svetsko tržište.
Ovi podaci govore zašto mnogi ekonomisti smatraju da politika kursa ne rešava apriori pitanje prevelikog uvoza i nedovoljnog izvoza i zašto bi ona trebalo da bude deo paketa u kojem su predhodni i glavni sadržaj privatizacija, na toj osnovi ulaganja koja će dovesti do povećanja proizvodnje, a potom i rasta izvoza. Naravno reč je o proizvodnji koja se povećava zbog profita i gde se izvozi zbog profita.
|
U idućoj godini kresanje potrošnje
U 2003. kurs će kliziti uz projektovanu stopu inflacije, prognozira Stojan Stamenković
Beograd, 20. decembar 2002 - Srbija je u proteklih 11 meseci, saopštava statistika, uvezla robe za oko pet milijardi dolara, a izvezla za 1,9 milijardi dolara, što znači da je ostvaren deficit u razmeni roba sa svetom od oko 3,1 milijarde dolara.
Jugoslovenski deficit težak je 3,5 milijarde dolara i nesumnjivo je visok, a nastao je zbog toga što je uvoz značajno premašio ovogodišnje projekcije, a izvoz se drži plana- na jugoslovenskom nivou izvoz je zabeležio rast od 18,3 odsto u odnosu na isti period prošle godine, a uvoz je bio veći za 25 odsto.
Uvoz bez duga
Pogonsko gorivo za uvoz je rast uvoza opreme, što je dobro jer znači da je pokrenuto investiranje u neka preduzeća, ali i povećanje uvoza robe za široku potrošnju, koja je bila i najznačajnija uvozna stavka, sa učešćem u jugoslovenskom uvozu od 46 odsto. Kod potrošne robe razloga za ovakav rast uvoza ima više, a jedan su, po oceni Stojana Stamenkovića iz Instituta ekonomskih nauka, i donacije, koje su u manjoj meri stizale u kešu, a u većoj u robi, i to je takođe uvoz koji je otišao u potrošnju.
Drugi razlog je svakako to što domaća proizvodnja bitno zaostaje po kvalitetu koji je potrošače opredeljivao za uvozne proizvode, a ne samo činjenica da je kurs bio stabilan što je pojeftinilo uvoznu robu. Uz to, Stamenković podseća da je u ovoj godini ostvaren visok rast ukupne i lične potrošnje, dvostruko veći od povećanja bruto domaćeg proizvoda, što je podiglo kupovnu moć i podsticalo potrošnju i uvoz.
Ekonomisti ocenjuju da je ovako visok spoljnotrgovinski deficit svakako iznad granica prihvatljivosti, a kao dobru stranu vide to što se, stvarajući ga, nismo zadužili kreditima ili u većoj meri uvozom na odložnjeno. Keš za uvoz imali smo delom iz donacija, delom iz realnog novca, jer kada dinar raste i konvertibilan je, a potrošnja je povećana, ko ima više dinara, uključujući i građane kojima su ovoj godini povećane zarade, ima i više evra.
U obrnutoj situaciji su naravno vlasnici deviza, ali kada polupismeni potencijalni glasači raspravljaju o kursu gube iz vida upravo onaj prvi deo priče koja ide njima u prilog.
Konkurentnost
Ovaj deficit je održiv u meri u kojoj može da se finansira, precizira Stamenković i upozorava da će već u narednoj godini morati bitno da se izmeni struktura unutrašnje tražnje i da se paralelno sa zatvaranjem donatorskih kanala otvori investicioni ciklus koji će omogućiti rast i veću konkurentnost domaće proizvodnje.
Na česte primedbe u javnosti da je potrebna promena kursa, u ime povećanja izvoza i smanjenja uvoza, Stamenković odgovara iznošenjem scenarija koji bi se u tom slučaju sigurno dogodio: Devizne rezerve rastu i ukoliko bi centralna banka prestala da interveniše na međubankarskom deviznom tržištu (na koje inače promet deviza nije ograničen), odnosno ako bi prestala da prodaje već bi samo kupovala devize, evro bi svakako počeo da raste u odnosu na domaću valutu, ali bi na osnovu porasta deviznih rezervi NBJ bila prinuđena da emituje dinare, što znači da bi se istovremeno povećavali i novčana masa i primarni novac.
I građani i privreda, a i banke čija je likvidnost sada velika, imali bi sve manje interesa da drže dinare i da ih ne pretvaraju u devize, uz povećanu količinu novca ubrzao bi se i njegov opticaj, a sa druge strane ta novčana tražnja ne bi imala adekvatan odgovor na tržištu u ponudi iz domaće proizvodnje, niti bi NBJ, uz nerazvijeno finansijsko tržište, imala mogućnosti da u dovoljnoj meri steriliše višak novca iz otkupa deviza.
Krajnji efekat tog scenarija , koji bi mogao da prouzrokuje neki poremećaj, poljuljano poverenje ili politički lom, bio bi inflacija, objašnjava Stamenković.
Bez monopola
Po njegovom mišljenju, kurs će u narednoj godini kliziti uz liniju projektovane inflacije i ako se ostvari projekcija o godišnjem rastu cena od oko 9 odsto, to bi značilo rast kursa od pola procenta mesečno. Istovremeno problemi deficita, odnosno uvoza i izvoza, koji su na drugoj strani, moraće i drugačije da se rešavaju - promenom u strukturi potrošnje i pokretanjem investicionog ciklusa koji će osposobiti uništenu industriju i privredu za tržišnu utakmicu.
Povećanje proizvodnje ne može da se gradi na tome što se ona monopolski štiti, pa se benzin ne uvozi zato što je NIS-u dat monopol da ga samo on proizvodi, mada pet puta lošije od onog koji se može kupiti u susednoj Mađarskoj, objašnjava Stamenković.
|
|
|
|
|