|
Privredi potrebne poreske olakšice na kratak rok |
Porezi na popravnom
Ako danas oborite stopu poreza na dobit firmi, vajda od toga će uslediti tek nakon završnog računa, dakle do kraja februara naredne godine, kada ovaj porez stiže za naplatu
Beograd, 11. novembar 2002 - Jesenji paket poreskih olakšica učiniće našu privredu još privlačnijom za strane investitore - poručuju predlagači novog paketa mera Vlade Srbije. Taj paket je i pre nego što je usvojen u parlamentu Srbije proglašen "drugom fazom fiskalnih reformi". Možda to, doista, nije "paket" nego "faza", odnosno nešto manje ili više od toga. Ali, koliko god da je jasna poruka predlagača tog "paketa" ili "faze" ("faze u paketu"?), njen smisao uopšte nije, premda se na prvi pogled čini drugačije.
Gledano iz makroekonomskog ugla, potpuno je izvesno da su monetarne restrikcije očuvale cenovnu i valutnu stabilnost na račun gubitka dela privrednog rasta. Prevedeno na rečnik ovdašnjeg smrtnika, to bi približno značilo da bi se oko 800 hiljada građana i te kako radovalo mirovanju cena da nije ojađeno gubitkom radnih mesta. A to - između ostalog - pokazuje ko je nastradao od ovakve stabilnosti.
Doduše, prevaga gubitnika od reformi se mogla i očekivati: veliki broj eksperata je upozoravao na kombinaciju monetarnih restrikcija i fiskalne ekspanzije u receptu tzv. šok-terapije kao suviše jak (stabilizacioni) koktel za privredu koja je čitavu deceniju bila izložena neviđenim razaranjima. Većina je prognozirala da će takav, standardni šok-koktel garantovano gurnuti privredu u još dublju recesiju od one fabrikovane dužničkom krizom, sankcijama i spoljnom izolacijom...
Ta priča je, dabome, bila za očekivati. Uostalom, slične recesione simptome ovakvog paketa monetarne "stiske" uz fiskalno "čerupanje" privrede iskusile su čak i najrazvijenije privrede. Jedina je razlika što zbog toga njihovi predstavnici nisu prestali da ga (recept) savetuju daleko manje razvijenim ili pak potpuno nerazvijenim privredama u tranziciji.
Ako je, dakle, to ona "nova faza" koja se najavljuje s jesenjim paketom mera, onda molim lepo... Samo, ni u tom slučaju ne treba ispustiti iz vida prvo pravilo efikasne poreske relaksacije - pravilo kratkog roka. Sećate se neveselog podatka koji je onomad upozorio da tranše finansijske podrške iz inostranstva kasne najmanje 206 dana od trenutka odobravanja kredita. Jer, ako danas oborite stopu poreza na dobit firmi, vajda od toga će uslediti tek nakon završnog računa, dakle do kraja februara naredne godine, kada ovaj porez stiže za naplatu. A privredi koja je već izgubila gotovo čitavo jedno polugođe (lane je šest meseci industrijski rast bio u negativnoj zoni), neophodne su brze olakšice na kratak rok.
Poruka s početka ovog osvrta jasno pak daje do znanja da svrha jesenjeg paketa nije da zaustavi sve oštriju recesiju u privredi, agoniju industrijskog sektora, poplavu stečajeva i kolaps radnih mesta - već da privlačenjem stranih investitora ubrza tempo privatizacije. To znači da fiskalna relaksacije ima za cilj da ohrabri potencijalne ulagače u preduzeća koja su ovde već viđena za privatizaciju. Ako već imaju para pa i nameru a ipak ne dolaze - veli ovaj rezon - onda je red da im se državna kasa malo udvara poreskim olakšicama. Uostalom, što da ne? Po onome, para ide na paru ili pak "ko ima, daće mu se!" U tom scenariju je oporavak privrede nekakva opcija tek na srednji ili pak duži rok, dok je primarni zadatak promena vlasničke strukture. Uopšte nije bitno spasavanje građana bez posla; bitno je spasavanje koncepta privatizacije.
Ako je tako, zašto se to jasno ne saopšti? Zašto se direktno ne kaže: "Namera nam je da povlađujemo gazdama stranog novca, kako bi aktuelni sistem privatizacije iz 'faze posrtanja ili mučenja' preveli u fazu ekspanzije! A tek nakon toga i sasvim eventualno valja očekivati ponešto vajde za firme, građane ili nezaposlene". Očigledno zato što oficijelno opstaje stanovište o uspešnom toku privatizacije. A nema nikakve logike da se spasava nešto što (oficijelno) nije u krizi...
Sada, nakon što je monetarna sfera ispala iz igre, a fiskalna se našla u situaciji da povlači iznuđene poteze (ili izvlači kestenje iz vatre za sudbinu privatizacije, pa i reforme u celini), logično se postavljaju tri pitanja - jedno načelno i dva praktična. Prvo - od kada se nešto što je čista nužda naziva "fazom"? Drugo, šta mislite šta može da se dogodi ako uskoro dođemo u situaciju da monetarne vlasti žele, ali više ništa ne mogu, dok fiskalne mogu ali ne žele? I treće - ako su prvobitne ambicije sa fiskalno-monetarnom stiskom ("šok terapijom") bile greška, šta će biti ako padnemo na popravnom?
|
|
|
|
|